Demokratska vlast koristi se pretežno nenasilnim sredstvima, a autoritarna pretežno nasiljem. Kao sredstva održavanja vlasti koriste se: obećanja, nagrade, obmane, predrasude, ideologija, propaganda i posebne tajne vladanja. Ova udžbenička parafraza vodi poreklo iz jedne od knjiga koje govore o političkoj kulturi. Reč  je o istaknutoj literaturi koja se koristi na srpskim univerzitetima i koja surovo precizno dočarava sve čari demokratije.

Nije ovo ništa što već nismo znali, čak i osetili na svojoj koži. I u vreme antičkih agora znalo se za sve posledice demokratije, dobre i loše. Ono što se ne zna ni danas jeste šta je zapravo onaj koji vrši demokratsku vlast. Da li je političar puki lukavi predstavnik jednog dela naroda koji zaslužuje sve pežorativne epitete, ili je, pak, jedna moralno odgovorna osoba sa izraženim motivom da pomogne svojoj zajednici? I koje su to posebne tajne vladanja?

Svi smo svedoci masovnog zgražavanja političkim dešavanjima u zemlji. Počev od republičkog, pa do lokalnog nivoa, vlast i opozicija podjednako postaju sinonim nepoverenja, krađe i nužnog zla. Možda je to na lokalnom nivou i upečatljivija pojava, isklesana kao kamen koji ne menja svoj položaj. A možda i mi sami zasićeni hohštaplerstvom svih bivših predstavnika vlasti ružimo i ono što dolazi na vlast, po automatizmu.

Političar kao takav, ipak, treba da predstavlja ono najbolje iz naroda, koje je kadro i voljno da rukovodi svojom zajednicom, za najbolji mogući ishod svih činilaca zajednice. Politika, u stvari, treba da predstavlja plemenitu veštinu koja za cilj ima samo društveno dobro. I ovo je palo u vodu. Pluta.

Kako ne bismo bili baš uvek nezadovoljni poltikom koja uživa skoro svaku poru u našim životima, društvenim ugovorom stvorili smo i izbore. Još jedna fantastična i plemenita stavka svih demokratija. Dakle, izborima omogućujemo svojim predstavnicima da vladaju; tu ne bi trebalo da bude ikakvih sporova i nepravdi onda, reklo bi se. Međutim, nas i dalje muče ti predstavnici, kao da ih ipak nismo sami birali. Kao da postoji neki kalup koji proizvodi one najrogobatnije modele koji imaju ekskluzivno pravo da vladaju. I da se rotiraju kada vladaju, da traju.

Šta je onda svrha vladanja? Ostvarivanje ličnih interesa ili suzbijanje kriminala, jačanje ekonomske moći i prosvećivanje građana? Ovde čitalac može da doda svaku stavku zbog koje misli da je birao svog političkog predstavnika.

Sad je već teško raščlaniti šta je političar. Verovatno i jedno i drugo. Kao i stolari i doktori. I dobri i loši. Građani jesu pacijenti; jedni pravo zdravi koji ponašaju bolest, drugi opako bolesni i prljavih posteljina.

Ko to nama vlada? Političari ili političari? I koje su, između ostalog, te posebne tajne vladanja?

• < Prethodna
• Sledeća >