Najveće žrtve jedne okasnele i po mnogo čemu "patološke tranzicije" u Srbiji su lokalni mediji. Posle njihove privatizacije, lokalna sredina u informisanju, nije mogla, a nije ni smela da se osloni samo na elektronske medije u privatnom vlasništvu, bilo da su preuzeti - kupljeni iz političkih ili pukih komercijalnih razloga.

Iz mraka se najčešće rađala - babaroga. Naravno, zahvaljujući pričama koje su stariji, nekada davno, dobronamerno, pripovedali nestašnoj deci. Danas psiholozi, i ne samo oni, ovakav izbor kazivanja osuđuju, navodeći da je bilo koji vid zastrašivanja, pogrešan. Mrak, /kao reč, kategorija, pojam/ od tih davnih vremena, normalno je, opstaje, menja formu, prilagođava se uslovima i prilikama ali uvek, u suštini, predstavlja latentnu opasnost od nečeg nepoželjnog - strašnog! Mrak iz priča se poslednjih godina preselio u našu svakodnevicu u svojoj najpogubnijoj varijanti - utamničenih i zamračenih medija! Medija koji, gle čuda, iznova, kao svoj jedini i pravi izbor imaju kolor izdanja za pozicionirane i poželjne ljude, teme, događaje i ideje - do crnila bez tona, za one nepoželjne - nepozicionirane i sa manje para, koji zbog toga ne mogu da "zakupe" deo programa za sebe i svoje ideje. Medijski mrak kao fenomen jednopartijskih, unitarističkih, diktatorskih režima, kazuje novija istorija, vladao je i pre u omalenoj Srbiji, koja je iz ratnog vihora devedesetih godina prošlog veka, raspada Jugoslavije, ekonomske i krize morala, u demokratiju zakoračila, očito je, nespremna da prihvati breme svih sloboda, pa i onih, medijskih. Zato je, nažalost, u Srbiji, pa i u Negotinu, danas, sve isto kao pre, po principu, ako hoćeš nešto da radiš, moraš da budeš deo "sistema" i da radiš ono što taj sistem traži od tebe. Ako nećeš da radiš – nećeš raditi - uopšte. Sistem će te ugušiti ! Medijske slobode su danas, ovde, u Negotinu, i u Srbiji, posle pogubne privatizacije i gašenja novina, radio i TV stanica - virtualne i mogu se pronaći isključivo u virtualnoj realnosti zvanoj Internet. Milošević (bez čijeg imena se, jednostano, ne može ni u ovoj priči) bi sigurno pozavideo svojim naslednicima na formuli "demokratskog" gušenja ljudskih prava na objektivno informisanje i slobode medija. Uvažavajući zato nespornu činjenicu da život u Srbiji i Negotinu danas, ne podrazumeva, sam po sebi, i takav kakav jeste, poznavanje novih mogućnosti elektronske komunikacije, logično se nametnulo pitanje: kako izroniti iz mraka, koji je zavladao zatvaranjem vrata medija, bliskih senzibilitetu najširih masa, u slučaju Negotina, lokalnog radija i televizije "Krajina", pa i one druge, javnosti poznate kao STV. Na umu, pri tom, imam svakog pojedinca, građanina, koji ima pravo da bude informisan, jer to pravo mu garantuju i najviši zakoni ove zemlje. Bez razlike, to se odnosi i na sve one koji misle i rade drugačije, ne ugrožavajući , naravno, "sistem i poredak". Kako, dakle, iskoračiti iz sveprisutne medijske blokade i mraka i to u drugoj deceniji 21. veka? Rušenje blokade javne, demokratske reči, uklanjanjem medijskog mraka i svih drugih nesloboda nameće se danas kao pitanje svih pitanja, od koga je, priznajem,  važnije samo ono vezano za iznalaženje načina da se preživi od danas do sutra i da se sačuva zdrav razum i zdravlje , uopšte.

Kako je, stvarno, nastao medijski mrak

Najveće žrtve jedne okasnele i po mnogo čemu "patološke tranzicije" u Srbiji su lokalni mediji. Glavni problem je u tome, što posle njihove privatizacije, lokalna sredina u informisanju, nije mogla, a nije ni smela da se osloni samo na elektronske medije u privatnom vlasništvu – bilo da su preuzeti - kupljeni iz političkih ili pukih komercijalnih razloga ! Svejedno je jer, niti u jednom od dva pomenuta slučaja, novokomponovani vlasnici, apsolutno, nisu, a ni danas ne shvataju koncept "javnog servisa". Toj konfuziji oko ovog pomodnog pojma, naravno, najveći doprinos daje okolnost da se, ama baš nikako, ne može da odmakne od uticaja partija, koje su u vrhu republičke vlasti, pa se trenutni raspored u odnosu političkih snaga, na svim nivoima, smatra normalnim miljeom u kome ovi ili oni politički faktori imaju prava da "kreiraju" programsku politiku i postavljaju "svoje ljude" na čelne medijske funkcije, sve, navodno, "u interesu građana". I nikoga, pri tom, ne zbunjuje lako uočljivo protivrečje u ovom vladajućem shvatanju "svojinske vlasti" – tačnije monopola nad medijima.

Krhkost koncepta "javnog servisa" u medijima može se lako ilustrovati na mnogo načina i u opštini Negotin, nakon privatizacije RTV "Krajina", 2007. godine , zbog skoro neprimerene vezanosti lokalnih elektronskih medija za, na republičkom nivou, tada vladajuću DS grupaciju. I tadašnjih vlasnika-kupaca negotinskih medija koji su bili, više nego očigledno, u sukobu interesa. Zajedno sa svojim kreatorima programa, nikako i nikada nisu shvatili, da svoju poziciju nisu smeli da grade na "čvrstom savezništvu" sa garniturama političara, koji i sami imaju poziciju samo do trenutka dok birači ne odluče drugačije. Ako "medijski funkcioneri" duvaju u istu tikvu sa političarima, a i sami to jesu, ideja o "javnom servisu" je cilj kojem se teži(lo) pogrešnim sredstvima. Jer u takvim, političkim uslovima izostaje veština mudrog pregovaranja, jasna vizija budućeg rada, ideje, a bez svega toga i minimum prihvatljivog programa, koji bi bio održiv u konkurenciji profesionalnijih medijskih kuća. Zato sa žaljenjem mogu da konstatujem da tamo gde se i posle 5. oktobra, u ime demokratije u Republici, a posle 2007. godine , posle promene vlasničke strukture mnogih lokalnih televizija u Srbiji pa i negotinske,  besomučno propagirala jedna stranka, ili stranačka koalicija (bilo kog ideološkog usmerenja), tu lokalni mediji i nisu bili javni servis svih građana i niko se nije mogao sklanjati pod njegov kišobran. U međuvremenu vremenske prilike su se drastično "pogoršale". Zanimljivo je (ili najgore u celoj priči) da nijedna politička stranka, ni trenutno vladajuća,  još uvek ne shvataju da je nezavisnost medija važna, ne samo za javni, nego i za njihov politički interes, s obzirom da medij bez kredibiliteta nikom ništa ne vredi, a najmanje vredi onom ko ga finansira. Jednostavno, finansiranje lokalnog medija čija je jedina uloga veličanje vladajuće ekipe političara (u opštini, republici), brzo se ispostavi kao bacanje para u vetar. Publika, gledaoci i slušaoci, ima dara da brzo provali ko za koga navija, pa informacije traži na drugoj strani. Bez želje da se osvrćem sa nostalgijom na ono što je Opština Negotin imala, a što je u jednom bezumnom i nepromišljenom činu izgubila u jednom danu, zaključujem da lokalni mediji, bez obzira na promene u vlasničkoj i upravljačkoj strukturi, nisu smeli i ne smeju da budu instrumentalizovani i zloupotrebljavani od strane jedne političke grupacije, niti koalicije, u ime demokratije. Iskreno me plaši da lekcije nisu naučene i da je situacija danas još složenija, da ne kažem mnogo gora. Politički lideri su  danas još transparentniji vlasnici tv i radio stanica, a u odnosu na vreme početaka privatizacije koja je, navodno, pokrenuta u ime slobode medija, novinarima više nego ikada nedostaje profesionalna nezavisnost. U takvim uslovima programi koje prave za gledaoce odavno ne liče na lokalne javne servise, s obzirom da ih u okviru, inače, skromne satnice koju uspevaju (jedva) da popune - reprizama i muzikom, većim delom karakterišu komercijalni i nazovi zabavni sadržaji krajnjeg neukusa. Takođe, i informativni sadržaji preuzeti sa "zajedničkih" sajtova tzv. agencija i servisa, koji najčešće nude informacije o aktivnostima prvih ljudi države u kojima su oličene i njihove vodeće partijske funkcije. Informacije važne za građane, u takvim uslovima, nisu problem, jer takvih informacija gotovo i da nema! 

Zbog svega toga niko mi ne može uskratiti slobodu da se setim vremena kada su male lokalne televizije bile ispunjene brojnim slikama iz života jednog grada i njegovih stanovnika. I ljudima! Nekada je bilo tako!!!

• < Prethodna
• Sledeća >