Nekada, nedostatak lične vere u ishod preduzetih  mera države na prestrojavanju medijske scene u Srbiji, tumačila sam iz kaznenog ugla onih koji su efekte, preuranjene, a loše privatizacije radio i tv stanica, među prvima osetili na sopstvenoj koži. Danas zaključujem - mnogo je gore nego pre.

Kada već nemam svoju Televiziju, koja je prestala da postoji  kao kolateralna šteta privatizacije medija u Srbiji, pre nekoliko godina, moram da crvenim zbog tuđih. Naravno da Televizija koje više nema  nije bila moje vlasništvo i, naravno, ne moram baš ja da nosim breme stida zbog onoga što se danas prikazuje na svekolikim TV stanicama u bližem i širem okruženju, a koje su, kako koja, dobile prefiks -  lokalne, regionalne i normalno, nacionalne, a samim tim i šansu da rade i da budu naš prozor u svet. Sudeći po onome što se nudi, gotovo bez razlike, veoma sam spremna da televizor zablindiram mirne duše i bez, eventualnog, pokajanja zbog tog čina. Čime bi to mogao biti nezadovoljan – po obrazovanju i zanimanju novinar – danas i ovde, u zemlji Srbiji, a u još bližem određenju, varoši Negotin? Generalno, ovo pitanje podrazumeva sijaset podpitanja, a odgovori bi se mogli, po svakom od njih, svesti na isti. Programi većine televizija su gori nego ikada i ne nude ništa pametno, kreativno i vredno trošenja dragocenog vremena. Sa ovom konstatacijom, znam, direktno prstom „udaram“ u oko svakom gledaocu koji s neskrivenim uzbuđenjem očekuje svoje maratonske serije - sapunice, sa udaljenih nam govornih i civilizacijskih prostora, emisije i autore koji u goste dovode "važne" ličnosti sa estrade, kojoj izgleda, jedino i polazi za rukom da zaradi u ovoj zemlji, reprize domaćih serija. (U strahu sam da nam na ekrane ne vrate farme, veliku braću i druge kulturološke fenomene ili domaće serije u kojima se babe češljaju uprkos selima koja gore ili obrnuto,  a narod pita grand).

Dakle, imamo ludilo od ponude! Viku, buku, govor ulice, onaj najgrđi, vrišteće narodnjake i  narodnjakinje u sve ogoljenijoj varijanti za koju im valjda niko nije rekao da je daleko od dopadljive! I prihvatljive. To je, u najkraćem, ponuda naših televizijskih stanica danas, sa već na početku spomenutim prefiksom, uglavnom, nacionalnim. Dovoljno je da se osvrnemo na dane praznovanja oko nove godine, kada su se sve tv kuće gotovo utrkivale oko statusa laureata najneinventivnijeg programa i, nazovi, zabave.

Zato ne treba da čudi što i oni sa lokalnijim prizvukom rade to isto, oslanjajući se na manje poznate zvezde estrade, šou-biznisa i, naravno, zaposlene kadrove, koji nisu kadri da pročitaju vremensku prognozu, ali zato jesu da plagiraju svoje poznatije kolege i prave „popularne“ emisije na koje gledaoci, prosto,  „otkidaju“.
Nedostatak lične vere u ishod preduzetih  mera na prestrojavanju medijske scene u Srbiji, tumačila sam (nekada) iz kaznenog ugla onih koji su efekte, preuranjene, a loše privatizacije radio i tv stanica, među prvima osetili na sopstvenoj koži. Otkazi radnicima, zatvaranje medija i razvlačenje, da ne kažem krađa, njihove imovine, samo su deo neveselog bilansa, za koji su, nešto kasnije, odgovornost, indirektno, preuzeli kreatori zakona po kojima se rasprodaja medija, u ime njihove i slobode javne reči, odvijala. Šteta je nenadoknadiva, a tome u prilog govorila sam na početku ovog teksta. Iz medija su se povukli ili su oterani profesionalci. Umesto da na njihova mesta, primenom principa selekcije, dođu neki drugi, spremniji i obrazovaniji, pametniji i lepši, mlađi i školovani  poslenici „sedme sile“, rečju, kreatori programa, sistematski se radi na primeni svojevrsne kontre, koja celu priču oko medija i njihovog ustrojavanja izvrće ruglu.

Iako neki kažu da postoji u formi zakonskog akta, mediji su i dalje bez osmišljene strategije. Nije slučajno što danas čak i najvatreniji pobornici promena u njima, s žaljenjem kažu da je bilo grešaka, ishitrenih i pogrešnih poteza. U našem, vazda, šali naklonjenom narodu, za tako nešto postoji odgovarajuća izreka  „Džaba ste krečili“.

• < Prethodna
• Sledeća >