Ovim rečima skoro svaki stanovnik naše Krajine pa i cele Srbije može biti dočekan na poslu ovih dana. Navodne na sav glas najavljivane investicije, što strane, što domaće bivaju samo na papiru uspešne. Fabrike i postrojenja ne rade punim kapacitetom kako je bilo predviđeno, već će „za početak“ (a i za kraj) rade samo par ljudi, nekoliko direktora. Svi znaju kako je najbolje unaprediti našu državu u ekonomskom smislu, ili bolje reći unaprediti privatne račune – otpuštanjem radnika!

Zaposlen čovek kao i svako jutro ustane, spremi se za posao i krene već poznatim utabanim putem ka random mestu. To mesto gde je godinama provodio vreme, gde je radio i razvijao svoje veštine, gde je uživao radeći posao koji voli i za koji se školovao, gde je zarađivao novac za doručak, ručak i večeru svoje porodice, gde je stekao dobre prijatelje i kolege... preko noći nestaje! Zatiče na stolu papir koji je rano izjutra “izleteo” iz fax mašine i primećuje boldirana slova na papiru. Ne, nije to ona jutarnja pospanost kad nisi siguran da li si dobro pročitao, da li si zaista video to što si video. Protrljaš oči ne bi li po ko zna koji put dobro razmotrio kratak i jasan tekst! Na veliku žalost nije ni pospanost, ni mamurluk! To je java! To je realnost! To je „presuda“ velikih! Otpušten si! Višak si! Nisi im više potreban!

I onda ludilo u glavi, hiljade misli se utrkuju ne bi li pronašle neki novi put. Bes, tuga, ogorčenost, uznemirenost, pad samopouznadanja, nemoć, vapaj, pritisak, preispitivanje… Milion pitanja: Kako? Zašto? Zbog čega? Ko?

A odgovora nigde...Samo običan papir ispred tebe. Papir koji „trpi“ sve. Papir trpi sve, ali čoveke ne.

Nije lako ni jednostavno krenuti dalje, izaći pred porodicu, prijatelje, komšije… Šta je potrebno reći? Kakve odgovore im dati? Da li ćutati ili objašnjavati nešto što baš i nije tako objašnjivo? Šta reći, kada nije do tebe? Razlog… Bio sam suvišan?!? Bio sam višak jer je nekome tako došlo?!?

Šta raditi dalje? Kako posle toliko godina rada ponovo se vratiti na početak? Da li čovek ima snage i moći za to?

Realna priča bez nekog kraja. Priča koja tone ka dubinama letargije i depresija. Priča koja nam se svakodnevno dešava. Hologrami tuge na sve strane, a na televiziji pljušte otkazi onima koji su “mali”, a na privatnim računima “velikih” pljušte dodate nule. Dok nama malima ne smrkne, velikima ne svane!

• < Prethodna
• Sledeća >