I danas naviru suze. Suze prošlosti... I danas se setim tih prokletih dana, tih trenutaka nesrećnih i besanih noći. 

Još jedna besana noć. Još jedna prilika za doček prvih znakova svitanja. I evo ga tu je. Sunce je izvirilo a podočnjaci na mom licu tamniji od najmračnijih dubina pećina. Ipak, pronalazim snage da dočekam buđenje mlađeg brata koji je ponovo bolestan i iscrpljen od povišene temperature. 

„Bato, da li se mama vratila?“ Rečenica sa kojom se budio svako jutro ovih godinu dana. Moj odgovor je redovno bio kratak, jasan i odričan. Nakon takvog mog odgovora oči bi mu bile pune suza. Okrenuo bi se na stranu i nastavio da žmuri. Znam da nije spavao, bio je tužan i nesrećan zbog mog odgovora koji se nije ništa razlikovao od prethodnih. 

Eh, te besane noći... Njegove i moje postale su rutina. Za njegovu povišenu temperaturu nije bilo rešenja, za njegovu bolest nije bilo leka...Njegova bolest je tuga za majkom koja je morala da ode daleko da bi nama bilo bolje. Otišla je na Zapad, ne bi li zaradila koju deviznu hartiju i odškolovala svoja dva sina. Daleko od toga da nas je ostavila same, o nama su se brinuli baba i deda. Ipak, to nije bilo dovoljno a moj brat je odbijao njihovo prisustvo tokom noći... Želeo je samo majku, a ja sam mu bio uteha sa kojom bi samo ćutao. Njegovo raspoloženje bi se popravilo tek nakon telefonskog poziva naše majke ali i to raspoloženje i njegovo ushićenje zbog razgovora sa majkom trajalo je svega pola sata. Ponovo bi me pogledao krupnim, krvavim od suza, očima i legao, okrenuo na drugu stranu i nastavio da žmuri. 

JOŠ JEDNO VEČE BEZ MAJKE 

Drhtavim glasom me je pozvao i rekao da se ponovo oseća loše. Goreo je od povišene temperature. Telo mu je takođe drhtalo. Gledao sam ga bespomoćno, jednom rukom davao mu čaj dok sam  ga drugom mazio po glavi i kosi. „ Bato, maziš me kao mama.“ – promrmljao je sebi u bradu. Samo sam se nasmejao, a u grudima sam osetio gnusan bol i gušenje. Nisam mu odgovorio. U meni nije bilo glasa. Okrenuh glavu na drugu stranu ali nastavih da ga mazim po kosi. Osetih da ću pući i zaplakati. Naravno, nisam smeo. Gutao sam knedle i jecao... Molio sam Boga, da ne primeti. Brat se umirio i zaspao. Legao sam pored njega i nisam prestajao sa maženjem njegove kose bojeći se da ako prestanem da će se ponovo uznemiriti. Onako ležeći pored njega gledao sam u senke na plafonu sobe koje su bile kreacija tinjanja upaljene sveće na stolu u uglu naše sobe. Prikazivale su mi se slike, onako grogiran i hronično neispavan video sam siluetu majke koja nas je tužno gledala i molila za strpljenje.  Osetih i njen miris dok su mi se suze slivale niz obraze. Nikada jače nisam poželeo da je ona pored nas. Mrzeo sam našu sobu. Mrezeo sam tu sobu tuge i patnje. Mrzeo sam je iz dna duše... Od besa i mržnje ustao sam i ugasio sveću jer mi je stvarala još veću tugu i nagon mržnje koji je preveliki za jednog trinaestogodišnjaka. Nastavio sam da jecam u mraku ali sam se osećao bolje bar mi siluete majke nisu bile više u glavi. Ispijen od  ko zna koje po redu noći bez sna prilazim krevetu i naslanjam usne na bratovljevo čelo koje nije bilo više vruće. Nežno ga poljubio, legao pokraj njega i napokon zaspao. Počeo sam da sanjam. Sanjao sam osmehnutog brata kako trči ka majčinom zagrljaju. Majka ga je grlila dugo a ja sam sve to posmatrao sa vrha duda koji se nalazi u našem dvorištu. Sve je bilo idilično. Ja sam ih posmatrao i bio presrećan. Brata nisam video ovako sretnog već godinu dana. Konstantno sam se budio i nastavljao san. Poželeo sam da je to realna slika, ali opet se budio i ponovo vraćao u san. Nisam želeo da se probudim i vidim brata koji će me ponovo pitati „Bato, da li se mama vratila?“... Bojao sam se da ću ponovo morati da mu odgovorim odrično, a već mi je muka da ga razočaravam. Ne bih mogao podneti da ponovo ugledam tugu u njegovim očima, nemoć da mu pomognem... 

I probudih se. Više nisam mogao da se vratim u san. Razočaran vratih se u realnost. Brat je bio budan i bespomično gledao u jednu tačku na plafonu. Pitao sam ga kako se oseća. Odgovora nije bilo. Apsolutno skoncentrisan na ono što samo on vidi nije me konstatovao...Ili nije želeo... Bio sam spreman da ponovo čujem njegovo pitanje i da mu ponovo odgovorim. Pomirio sam se sa još jednim standardnim danom. I naravno usledilo je „Bato, hoće li se mama vratiti?“ ... Nisam ni stigao da odgovorim začuo sam zvuk automobila i onako bezvoljno pogledao kroz prozor. Sav u čudu ugledao sam majku! Vriskom sam mu odgovorio: „ Mama je tu!“ I nisam sklanjao pogled sa prozora. Majka me je nepomično gledala i plakala. Naši pogledi puni suza govorili su mnogo više od bilo kog romana, bilo koje knjige i bilo koje vesti. Onda sam kroz prozor ugledao brata koji je trčao majci u zagrljaj, baš onakav zagljaj iz sna. Sve je bilo isto. Njih dvoje u zagrljaju, a ja ih posmatram. Osetio sam sreću kao nikad do tada. Izašao i pridružio im se. Porodični zagrljaj, poljupci i suze. Svo troje smo podrhtavali ali bili smo obasjani srećom. Ponovo smo zajedno. Brat je ponovo bio veseo, brat više nije postavljao pitanje koje ga je mučilo i ono što je najvažnije majka je sa nama. 

Dvanaest godina kasnije....

Brat se sprema za put na Zapad. Završio je fakultet sa odličnom prosečnom ocenom. Konkurisao za posao svuda u Srbiji. Za njega posla ovde nema. Na istom mestu gde smo se grlili sa majkom, gde smo dočekali majku... stojimo i pozdravljamo se. Brat odlazi. Majka ga dugo grli. Suze su i sada prisutne. Ulazi u automobil i tužni pogled šalje majci. Sada majka postavlja pitanje:“ Sine, hoćeš li se vratiti?“ Ja joj sa ubeđenjem odgovaram: „Neće majko!“  

• < Prethodna
• Sledeća >