Ono što je postao simbol Negotina i Negotinske Krajine da u predpraznično i prazično vreme ovaj region Srbije bude „življi“ odnosno sa više ljudi a nakon praznika vrati se na ono nepopularno manje naseljeno mesto, i nakon ovog Uskrsa dalo je svoju konfirmaciju.

Negotin je pred Uskrs a i dan nakon praznika ličio na grad u kome sve funkcioniše poput ekonomsko-privredno razvijenih gradova i koji ima veliki broj stanovnika. Međutim, tu sliku meštani Negotina i Negotinske Krajine najbolje znaju, jer njihovo mesto stalnog boravka ne izgleda tako tokom cele godine. 

Već nekoliko decenija u nazad naša Krajina je mesto koje se suočava sa problemom velike migracije stanovništva i većom stopom mortaliteta naspram nataliteta. Sve veći odliv stanovništva u razvijenije zemlje EU, pa i van ovog kontinenta oseća se iz godine u godinu u Krajini. Možda je bolest „bele kuge“ najviše vidljiv po selima u našoj regiji, gde su kuće i ostali veleletni objekti gotovo pa napušteni. Nije ovo ni prvi a ni poslednji praznik koji je obeležen gužvom u gradu i selima širom opštine Negotin ali šteta je što je ova slika realna i ostvarima samo u posebnim prilikama. 

Ljudi koji su na privremenom radu u inostranstvu i studenti koji studiraju van Krajine dolaze za ovakve prilike u Negotin i čine ga bogatijim, bar kada je stanovništvo u pitanju. Bojim se da je to samo lažna slika koja nas u vreme praznovanja uzdiže i čini nas mnogoljudnijim reonom, a onda kada se studenti vrate u druge gradove a oni drugi u druge zemlje širom sveta, uvidimo da je naša realnost surova. Surova jer nas je sve manje i konačno surova jer postoje tendencije da će nas biti još manje. 

Šta više, sačekajmo letnje raspuste i letnji odmor kada će Krajinci ponovo biti u svojim domovima a do tada ulice će biti praznije a mi koji smo ostali ovde potrudićemo se da ovaj grad nastavi da diše makar jednim plućnim krilom.