U prošlom vremenu Negotin je u mnogo čemu prednjačio pred, sada većim gradovima, u Srbiji. Takav je slučaj i sa biciklizmom koji je bio sastavni deo Auto-moto-biciklističkog kluba “Hajduk Veljko”. Klub je osnovan avgusta 1933. godine , a prvi predsednik bio je Aleksandar Rajčić, vodnik 9. Pešadijskog puka. Najveći uspeh klub beleži za vreme kada je predsednik kluba bio čuveni negotinski trgovac Dušan Jotić. Ovo je priča o čoveku koji je svojim biciklom ispisao istoriju negotinskog sporta.

Sava Krčamaričić rođen je u Negotinu 1909. godine. Osnovnu školu i zanat završio je u rodnom gradu. Kao časovničarski kalfa sa grupom zaljubljenika formirao je Auto-moto i biciklistički klub 1933. godine. O svojim prvim danima i ljubavi prema dvotočkašu zabeleženo je “Oduvek sam voleo sport. Igrao sam polutku u mesnom Radničkom. Godine 1927. kupio sam polovni bicikl od svoje zarade. Žice su mi bile privezane za bandaše. Zavoleo sam ga i stalno se vozikao. Manuo sam se fudbala. Bilo je u gradu tada i drugih velosipedista. Najpoznatiji su Tihomir Jovanović – Tića Biciklista, Džoni Nikolajević – Voskar, Đorđe Maksimović – Čokalija i drugi. U klub smo tada primili automobiliste i motocikliste. Učestvovao sam na svim lokalnim trkama a često davao i nagrade pobednicima. Najčešće su to bili delovi za bicikl, ponekad i novac…”

Biciklizam je opčinio Krčmaričića da je odlučio da pokrene akciju za pravljenje piste u Negotinu. Iz inostranih novina proučio je kako se pista gradi i to preneo inženjeru. Pista je bila zemljana poravnana valjkom na stadionu Oslobođenja koji je u to vreme najviše koristio i održavao FK “Hajduk Veljko”. Prilikom izgradnje piste za velike trke izgrađene su i tribune na zapadnom delu igrališta koje je bilo ograđeno sa svih strana. Dugo su Negotinci bili ponosni na poduhvat svojh biciklista jer su imali prvi u Jugoslaviji biciklističku stazu.

Vozilo se prilikom obeležavanja važnih događaja “Tradicionalna trka za vreme Uskrsa” i kada je vreme dozvoljavalo kako bi se okupio veliki broj gledalaca. Ove trke kao i kružne ulicama grada, pratilo je mnoštvo posmatrača jer su čitava sela dolazila da bodre svoje ljubimce. U organizaciji trka učestvovalo je i stanovništvo grada koje je do stadiona stizalo u defileu sa trobojkama a vozače je pratila vojna muzika iz kasarne 9. Pešadijskog puka.

Od 1934. do 1940. godine vozila se Tradicionalna trka o Uskrsu u kojoj je pored domaćih vozača(samo su prve godine učestvovali jedino članovi kluba) vozili i biciklisti iz Požarevca, Leskovca, Biciklističkog bataljona iz Niša, Zaječara i Vidina(Bugarska).
Za ime Save Krčmaričića vezan je i podatak da je od 10. jula 1936. godine za 26 dana vožnje prevalio 3.200 kilometara kroz Jugoslaviju. Uz put su ga dočekivali biciklisti i poklonici velosipeda, pozivali u goste, priređivali mu svečane dočeke. Tako je ovo putešestvije potrajalo 45 dana.

Krenuo je iz Beograda 10. maja a prošao je kroz sledeće gradove: Kragujevac, Kruševac, Niš, Skoplje, Tetovo, Debar, Ohrid, Bitolj, Veles, Kosovska Mitrovica, Peć, Cetinje, Kotor, Dubrovnik, Split, Šibenik, Plitvička jezera, Karlovac, Ljubljana, Bled, Zidani most, Zagreb, Osijek, Borovo i Novi Sad. Prešao je i dva izuzetno teška uspona Čakor i Lovćen.

Podvig Krčmaričića ostaće zabeležen i trajno sačuvan zahvaljujući i dnevniku koji je vodio, vozeći iz mesta u mesto gde su mu nadležni overavali, tačnost, posete određenog mesta. Dnevnik je overio i klub po povratku sa puta “Puta oko Jugoslavije” što je poseban prilog razvoju i bogatstvu negotinskog sporta.

Pripremio Slobodan Boban Cvetković