Siriza svakako uživa u pet minuta svoje slave. Mnogo obećanja i forsiranje priče o beznadežnoj situaciji. Da li je to zaista tako?

Nažalost svih onih koji sanjaju, ili bolje rečeno, maštaju da će se priče slične ovoj obistiniti postoji bojazan od vrlo brzog otrežnjenja. Jedna od najpoznatijih definicija  ekonomije kaže da se želje i mogućnosti moraju uskladiti i da je potrebno realno želeti a tako će i mogućnosti biti dostupnije. U ovom slučaju želje su lepe, da ne kažemo iznad mogućnosti, ali svet oko vas postavlja jedne vrlo jasne okvire i jasna pravila po kojima se može igrati. 

U ovom slučaju, Grci žele malo igre van terena i to je opasnost, jer koračanje izvan granica može da bude kontraproduktivno. Grci bi da postignu gol iz ofsajda, ali u ovakvim situacijam video nadzor je više nego savršen, te će nedozvoljen položaj biti primećen.  U suštini, niko vam ne može zabraniti igru i način na koji ćete tu igru forsirati, ali odgovornost i pravila su jedno, a vaša odluka drugo. 

Grčka dugi niz godina troši mnogo novca. Mnogo više nego što privređuje i sve zarad održavanja partokratije i socijalnog mira. Sve njih to mnogo košta, nije džaba ona stara: „Dužan si ko Grčka!“ Situacija u kojoj se ova zemlja dugo godina nalazi nije ni malo bezazlena. Međutim, privilegovane, ali i penzionere i ostale korisnike budžeta kao da ne zanima. Ne zanima ih „odakle“ bitno je da oni mogu lepo da žive, da funkcionišu i uživaju u onome što nije realno i u onom što zapravo nemaju. Ovakav sistem je doveo Grčku do ponora ili da ne preterujemo, na ivicu propasti. 

Ono što je zaintrigiralo javnost, a i mene lično jeste naziv nadenut ekonomskom programu Sirize od strane našeg Premijera. On je nazvao pomenuti program – politikom „Lako ćemo“.  Apsolutno se sa ovom konstatacijom slažemo. Ma bez dileme! Na moju (našu) veliku žalost, ni naša Srbija se ne razlikuje po mnogo čemu od Grčke. Vlada Republike Srbije uvek je spremna da smanji plate i penzije i uvek će to najpre uraditi nego da se odrekne partokratije koja nas gura duboko, i još dublje u ofsajd iz koga je teško izaći. U našem slučaju nama je naprosto postala navika i uzbuđenje biti u imaginalnom svetu ne baš dozvoljenje pozicije u jasno iscrtanim granicama i pravilima igre. 

Kako to? Pa lepo! Preko dve milijarde evra godišnje bacamo na štetne ugovore, na propale kredite firmama koje su od političkog interesa a nikako društvenog. I umalo da zaboravim, kod nas veoma izraženom nepotizmu i političkom zapošljavanju, bez kojih Srbija definitivno ne može. Ali nema veze, mi štedimo na platama i penzijama celih 300 miliona evra. Što da gladuju njihova deca, kada možemo mi obični smrtnici i naša deca? Što da se ne voze skupi džipovi, kada se ima i može se!? 

Vratimo se na Sirizu i dva izbora Grčke, odnosno dva njihova puta:

1. Mogu da prestanu da svoje dugove vraćaju, odnosno plaćaju, ali onda moraju računati na slom bankarskog sistema i izbacivanje iz Evro-zone. Izgubili bi veći deo ušteđevine i vratili se na standarde 80-tih godina. 
2. Drugi njihov put, druga solucija se sastoji iz mogućnosti prihvatanja realnosti da se penzioneri iz Nemačke, Francuske i Danske neće odreći svojih ušteđevina koje su penzioni fondovi plasirali. Strani investitori svakako neće odustati od svojih potraživanja, odnosno pokušaja da se dogovore o boljim uslovima za otplatu kamata i glavnica. Ne treba pomisliti da je samo Grčka kriva u celoj priči zaduženja, iako je definitivno sama sebe dovela u ovakvu situciju, kriva je  i regulacija EU koja je dozvolila abnormalna zaduženja Grčke. Suludo bi bilo očekivati da će EU baciti krivicu na sebe i ikada priznati da je delimična krivica i sa njihove strane, ali potraga za njihovom zajedničkom inicijativom oko rešavanja problema je neizbežna, da li će to biti princip smanjenja ili princip boljih uslova za servisiranje dugovanja, teško je znati ali neizbežno je krenuti u jednom smeru rešavanja problema. Podatak i pokušaj optuživanja Nemačke za ratnu odštetu, ne pije vodu... Uostalom predočeno je javnosti i jasno je ko dan, ko je glavni igrač a ko propisuje pravila igre.

Levičarstvo Sirize ili narodno rečeno guranje prst u oko tvorcu igre je pogrešno. Grčka nema prevelikog izbora, ali trebalo bi da stavi svoje interese u prvi plan a to je izlazak iz problema a ne upadanje u nove probleme. Koliko god neke stvari Sirize deluju logično, one su veoma nerealne i nije ih moguće ostvariti u igri kojoj su oni samo učesnici. 

Da finalizujemo ovu priču. Za teško stanje Grčke i ekonomije u njoj, nisu krivi oni koji su svoje kredite davali bez problema, nije kriva ni EU, ni Nemačka... Kriva je partokratija sa svojim sistemom koji glasi: Štedimo na svemu, a nikada na sebi. 

Dakle, nikako ne bismo voleli da budemo u koži nama dragim turističkim ugostiteljima...ali bolje je učiti se na tuđim greškama... ako već nismo negde pogrešili...