Slab procenat zaposlenosti, loši uslovi rada, „duboka“ potrošačka korpa a plate kao „džeparac“ jesu glavni faktori odliva stanovništva iz Srbije.

Koga je još Nacionalna služba za zapošljavanje direktno kontaktirala i zaposlila?

Odgovor na ovo pitanje: malo njih. Zahvaljujući pojedinim istraživanjima došli smo do podatka i kada Nacionalna služba nekoga i zaposli, to nije u struci a plate su ispod proseka. Vodimo se činjenicom da u Negotinskoj Krajini najviše mladih zaposlenih lica ima u trgovinskim radnjama na veliko i malo ili u automehaničarskim radnjama. Pokazatelj da to nije samo slučaj u našem regionu, jeste istraživanje nekoliko agencija širom Republike Srbije, čiji su rezultati ad akta problema sa kojim se suočava cela država.

Naime, Nacionalne službe za zapošljavanje putem kojih se mladi ljudi najčešće zapošljavaju u trafikama i drugim trgovinskim firmam, ali i u automehaničarskim i vulkanizerskim radnjama i pritom nisu (dovoljno) kvalifikovani za vršenje tih poslova. Šta više, postoje slučajevi koji nisu tako retki, da u vulkanizerskim i trgovinskim radnjam rade visoko obrazovani kadri – sve zarad prosperiteta. Da ova problematika odliva mladih u inostranstvo dobije još veću potvrdu, „potrudile“ su se i plate koje su daleko ispod osnovnih potreba, tačnije i suviše su potrošačke korpe „duboke“. Prema poslednjim istraživanjima, prosečna plata mladih ljudi koji su posao dobili preko Nacionalne službe za zapošljavanje, u Beogradu i Novom sadu iznosi, približno 34.000 dinara. Daleko ispod osnovnog standarda za osnovno funkcionisanje u tako velikim gradovima. Kada se uzme u obzir ova cifra, jasno je da na teritoriji Negotinske Krajine prosečna plata, zapošljenih na sličan način, daleko je niža. Javna tajna je i to da širom Srbije, u koreanskim i kineskim radnjama mladi ljudi rade i više od 8 časova dnevno za plate koje nisu dovoljne za plaćanje osnovnih životnih namirnica tokom meseca, a da ne spominjemo račune, koje su u obavezi da budu izmireni najkasnije do kraja meseca (telefonske linije, grejanje, električna energija...). 

Jedan kontradiktoran ili bolje rečeno paradoksalan prikaz, jeste, da Srbi i pored  celokupne i haotične situacije u „srpskoj besparici“ odriču se kusura. Građani Srbije su rekorderi po ostavljanju kusura u trgovinskim radnjama. Samo u prodavnicama Srbi izgube 180 miliona dinara na godišnjem nivou od nevraćenog kusura. Ovaj „kvazi“ bonton srpske tradicije da ono što je sitno ne znači, očigledno se prenosi sa kolena na koleno. Dok je u nekim zemljama Evrope sramota ne uzeti ni cent, u neki čak i omalovažavajuće, kod nas je to tradicija odricanja i ne vrednovanja dinara.