Verujem u glas predaka koji je
Uvučen u plimu srca.
Đeo Bogza

Pisati o nekad slavan, Negotin ime mu beše, kao o gradiću na ekonomskom, društvenom, duhovnom, migracionom i gotovo svakom drugom izdisaju, margini, danas i ovde, u dragoj nam Srbiji, nije ni teško ni nezahvalno. Naprotiv, stavite nekoliko sivih slika uništenih društvenih preduzeća, prazne predvečernje zimske ulice, razbacano smeće koje raznosi poznati vetar, dok psi polugladni i poluludi kidišu na isto, sve to začinite sa par barica prljave vode i čekate da krene kiša suza po društvenim i nekim drugim mrežama. Tiha kuknjava i grcanje koje će, tobož, neka svemoćna ruka odneti. Avaj, ništa od toga! Potrebno je da sami, oni koji su preostali, a to već znamo nije mnogo, zavrnemo rukave i uradimo nešto za svoje dvorište. Onim što raspolažemo. Upravo se nešto tako desilo 20.marta 2015.godine  u Negotinu.

Naime, tog dana priroda je bila naklonjena svima onima koji veruju u sebe. U kulturu, u umetnost. Da materijalno nije potpuno preovladalo duhovno, nemoral-moral, beda duhovno bogatstvo. Dan je započeo pomračenjem Sunca, što nas ne čudi kako  nema više pomračenja, a koje se moglo lako pratiti, jer je bio prelep i vedar dan, nastavilo se promocijom knjige poezije Saše Skaluševića Skale u organizaciji Narodne biblioteke“Dositej Novaković“, koja je obeležila na taj način Svetski dan poezije i nešto pre ponoći, dan se završio dolaskom proleća. Ne kaže se da sreća prati odvažne i smele, a zaljubljenici i branioci pisane reči u Negotinu su imali i smelosti i hrabrosti.

Probrana, nemala (čak i za veće gradove u Srbiji) negotinska publika je imala zadovoljstvo da uživa u predstavljanju knjige „Mitovi i senke“, već pominjanog autora. No, razloga za zadovoljstvo i uživanje je bilo ovog puta višestruko. Najpre, osim autora, zaslugu za izdavanje podjednako snose Opština Negotin i negotinska biblioteka, koji su svojim finansiranjem omogućili objavljivanje ove skromne , ali značajne knjige. Dalje, pored autora o delu su govorili mladi negotinski pripovedači i pesnici, koji su takođe učestvovali u radu na knjizi. Radojka Doka Plavšić kao lektor izdanja, Miljan Ristić kao kritičar. Pored njih takođe je prisustvovao i govorio zaječarski romanopisac, pripovedač i slikar, Oliver Jovanović, koji je i autor pogovora knjige „Mitovi i senke“. Pored njih govorili su izdavač Suzana Sirotović direktor Narodne biblioteke „Dositej Novaković“ kao i pesnik Vlasta Mladenović, koji je vodio program. Pored toga,  negotinska čitalačka publika je potvrdila da poznaje, u dovoljnoj meri, delo Saše Skaluševića, koji je i više nego prisutan na kulturnoj pozornici našeg grada, pa je razgovor bio živ, radoznao, zanimljiv i spontan. Nakon uvodnih kurtoaznih reči na početku od strane izdavača i voditelja programa, prešlo se na goste. Profesorka Radojka Plavšić je kazala:“ Jesu li od mitova ostale samo senke kao negativi iskrivljene istorije –  one lične istorije i one šire, istorije Srbije i istorije Evrope pa i sveta. Na kakav su to način povezani istok i zapad, Rim i Rajac, poligon Ravnjak i Hilandar, Seneka, Kolumbo, Aleksandar Veliki, Kavafi, Blejk, Borhes, prodavačica ljubavi, Puškin, Diogen, Morison, Vitmen i mnogi drugi. Odgovor je da ih povezuje jedan vid terorizma- artterorizam i pesnik terorista.

Beskompromisna književnost i zahteva neku vrstu fanatizma, otvara nam oči za ono što možda ne želimo da vidimo. Kako pesniku tako i čitaocima.“ I dalje:

„Jer ništa ne nestaje bez traga. Kao što je Bulgakov napisao,,Rukopisi ne gore’’. Jedan od naslova jasno kaže ,,Nas su uništile Mesije’’, a možemo dodati i dalje nas uništavaju.“

Bilo je to veoma dragoceno i svakako zanimljivo otključavanje poetske brave Skaluševićog dela. Nakon Radojke Plavšić, publici se obratio izuzetno nadahnuti Oliver Jovanović. On je u svom izlaganju govorio kako je došlo do saradnje i poznanstva sa autorom knjige "Mitovi i senke" i kako je on doživeo tu liriku, jer on po svojoj vokaciji i opredeljenju nije pesnik već prozaista. I nastavio:

“Pročitavši u jednom dahu “Mitove i senke“, video sam autora mnogo bolje. Bili su mi bliski njegovi stavovi o našoj zverski surovoj, virovitoj stvarnosti, o pionima i ludilu, devastaciji sveta i potrazi za nečim boljim i lepšim (ako toga još uvek negde ima da se nađe). Skalušević nije samo pevao o bekstvu, o jednostavnom vraćanju prirodi i odbacivanju lažnog morala, već o pravoj borbi, suprotstavljanju, pronalaženju iskonske prirode u sebi.“

Šta ćete veće ohrabrenje od ovog za sve one danas u Srbiji koji se osećaju odbačeno i uvređeno. Koji pokušavaju da žive pitomo i pošteno od svog rada u bilo kom gradu Srbije, daleko od nabubrele matice, belog nam velegrada. Oliver je otkrio i ovo sebi i prisutnima:“...postoji nešto u ovim stihovima što ne umem da definišem, nešto što  im kao vinu daje upravo aromu ovog našeg timočkog podneblja.“ Dovoljna preporuka za čitanje onima koji vole napisanu reč. Koji vole zavičajne autore, krajinsko vino.

Što se tiče Miljana Ristića, pripovedača, kritičara i blogera, on se na promociji  osvrnuo na dosadašnji Skaluševićev rad. Kao izdavača, člana redakcije časopisa“Buktinja“, organizatora mnogih kulturnih dešavanja i, svojevremeno, jednog od pionira blogovanja. Dalje, pomenuo je atipičnu postmodernu liriku knjige. Poznavanje i preplitanje istorije, filozofije i književnosti. Mistifikaciju tumačenja ove i ovakve poezije. Ovako koncipirana knjiga predstavlja izazov, misteriju, istorijsko-filozofsko-književnu enigmu, koja se može rastumačiti ukoliko  se čitaoci upuste u avanturu čitanja ove knjige.To je neobična, veoma  zahtevna i prilično kvalitetna knjiga poezije. Zaključio je Ristić.

Nakon pomenutih govornika, publici se lično obratio autor-glavom, a još više bradom.Najpre se zahvalio izdavaču, Opštini Negotin na pomoći i potpori, ali i svima ostalima koji su pomogli oko objavljivanja knjige. Pre nego što je počeo sa čitanjem svojih pesama, u nekoliko rečenica prisutnima je otkrio kakav je  put bio u stvaranju ove knjige. Da je uzevši estetski stav pripovedača, srž sukoba tražio ne u istoriji, koja je itekako prisutna u knjizi, ne u politici, društvenim grupama, zavičaju i događajima već u pojedincu, ljudskom karakteru. Gde je takođe jedan od ciljeva i bio da se istraži istina ljudskog karaktera, a ne samo opisani određeni događaj. On je to nazvao imaginarnom kritikom života, što će naravno čitaoci i uočiti. Takođe je pomenuo da se ove pesme mogu čitati i kao kratke priče. Krenuvši od mita, priče, on  ga je dodatno mistifikovao, uvlačeći čitaoca u samu poetiku, ostavljajući mu da prihvati ili odbaci opevano. Ne zaboravimo da se mnogi mitovi nalaze u osnovi nacionalnog identiteta. Možda je vreme da mnogi odu u senku. A novi se pokažu. Rekavši da je danas poezija u nas, ali i u svetu, nepravedno zapostavljena, a ovo samo mali napor da se čovek vrati uživanju u poeziji. Nakon toga je usledilo čitanje pojedinih pesama iz knjige. Moramo reći i to da skoro nismo imali ovako relaksirajuću i vrlo živopisnu promociju knjige poezije. Kad bi ih barem bilo više. I poezije i proze. Knjiga i ljudi koji uživaju u njima. Zaintresovani čitaoci koji su propustili ovu promociju, mogu potražiti knjigu od samog autora ili je pronaći na policama Narodne biblioteke “Dositej Novaković“. 

Lako je samo kritikovati i kukati. Međutim, tog petka je knjiga pomračila  Sunce. Barem u Negotinu.

ZIDANJE  NEGOTINA

Nepovratna je povest ta sada

Eno grada povikaše kakvog sanjamo

Graditelji njegovi ga pod Zlatnim brdom

Otkopaše poput ljutog korena k Dunavu gleda

Tišinu oteraše zveket metala žagor trgovaca

Iskovaše funije vrgove za toliko rujno grožđe

Nekad slavan Negotin ime mu beše.