"Umetnik koji podstiče meditaciju, ispunjava istinski zadatak umetnosti. Meditacija u umetnosti predstavlja vežbu ka osećajnom i prefinjenom opažanju razuma i duše."
J.M.Gretler, galerista

Piše: Filip Blagojević

Upravo se u delima Dragoljuba Stajkovića može videti zadatak koji nam on, kao umetnik, zadaje, a tiče se meditativnog pristupa analiziranja njegovih dela koja su uistinu specifična. Opažanjem njegovih slika na jedan metafizički način i analiziranjem umetničkog dela sa aspekata koji prevazilaze puko ograničavanje na jednoličnu likovnu interpretaciju, izoštrava se um i osećaj za prefinjenost, dok kolorit kao i bogatstvo poetike i naracije izazivaju duboke emocije.

Dragoljub Stajković je rođen 1950. godine u Kobišnici kraj Negotina. Srednju umetničku školu u Nišu, odsek grafika, završava 1972. godine. Školovanje nastavlja u Parizu na prestižnoj Akademiji lepih umetnosti - École nationale supérieure des Beaux-Arts, na odseku za slikarstvo i grafiku, u klasi profesora Žorža Daja, kod koga diplomira 1979. godine. Usavršavao se u Holandiji i Italiji. Njegova dela se nalaze u javnim i privatnim kolekcijama širom Evrope (Nemačka, Švajcarska, Holandija, Italija, Švedska, Francuska). Svoja dela je izlagao i na  grupnim salonima širom sveta, od kojih vredi naglasiti Pariski salon iz 1978. na kome su izlagali najbolji umetnici Pariza. Veliki broj samostalnih i grupnih izložbi zaokružuje jubilarna izložba povodom tridesetogodišnjeg produktivnog rada umetnika pod pokroviteljstvom tadašnjeg ministra kulture, Branislava Lečića, 2001. godine. Godine 2002. i 2004. izlaže u Nemačkoj, u gradu Konstanci (Konstanz am Bodensee) u kome dobija odlične kritike galerista i stručnjaka koji smatraju da je Stajković (umetničko ime STAJ) već zaslužio i dobio mesto među velikanima savremene umetnosti. Stajković i danas aktivno stvara u svom rodnom selu Kobišnici. 

Teško je, a i diskutabilno svrstavati rad Stajkovića u poseban umetnički žanr, odnosno stil. Nije potrebno ni znati same nazive dela kako bi se analizirala i odgonetnula. Stajković ne daje svojim slikama pojedinačne nazive, već ih klasifikuje po serijama kojima one pripadaju. Neki od naziva serija, čija dela prate i ovaj tekst su: "Samo anđeli imaju krila", "Čistilište", "Neko drugo vreme", "Sveti Greh (serija sa Adamom i Evom)", "Tinitus (zvuk u glavi)" i "Kapije vremena". Sam ključ koji otvara vrata i uvodi nas u snove i maštu jeste prikazan na platnu, a suvišne informacije bi samo bile prepreka ka potpunoj predaji Stajkovićevoj umetnosi, čiji je cilj da nas opkoli i uvede u njen svet i prihvatanje drugačije realnosti od one u kojoj živimo. Stajković je pobornik eklekticizma u pozitivnom smislu te reči, on komponuje, prefinjeno sklapa, a  može se reći i igra različitim stilovima i razmišljanjima od kojih stvara zanimljiva i kvalitetna dela. Glad za novim, za kvalitetnim usavršavanjem ga odvodi u Pariz koji je i posle Drugog svetskog rata, poznat kao velika kulturna metropola, iako je sam centar umetnosti preseljen na američki kontinent i Njujork. Stajković ne dolazi u dodir sa već rasprostranjenim bespredmetnim apstraktnim ekspresionizmom njujorške škole kao i pop-artom koji uzima veći mah u Americi, već se okreće evropskim vrednostima i korenima. Njegovu umetnost možemo posmatrati kao jedan ogranak fantastičnog realizma, pravca koji izranja iz umetnosti Hansa Belmera i Salvador Dalija i nastavlja svoj put i život u radu nemačkih i austrijskih umetnika, poput Ernsta Fuksa, Fridriha Hundertvaserhausa ili Arika Brauera. Međutim, manje-više čista figurativnost magičnog realizma nije jedini izvor ideja. Ipak je nadrealizam, koji naginje ka apstrakciji, u vidu kolorita, prepletanja i stapanja figura i namernog dovođenja kompozicije u veliki broj neodređenih oblika naglašenih bojom poput stvaralštva Marksa Ernsta, u delima Stajkovića jasnije određen. Moguće je da je pariska scena u kojoj se i nakon rata vidi veliki uticaj nadrealizma, i u delima ostalih srpskih umetnika školovanih u tom gradu, poput Vladimira Veličkovića, a pogotovo Ljube Popovića, velika inspiracija i Dragoljubu Stajkoviću.

Bogatstvo kolorita i njegovo precizno korišćenje kako bi naglasilo figure i samu scenu, jesu veoma bitni ovom umetniku. Tako u nekim delima bojom, Stajković stvara nedovoljno formulisanog protagonistu koji se polako stapa sa pozadinom i čini jedan fragment ili obris. U drugom slučaju izranjaju protagonisti i likovi, jasne i verodostojne anatomije i oblika, preciznošću i iskustvom starih majstora, a zatim ponovo uranjaju i stapaju se sa nepreglednom pozadinom. Zapitamo se da li su ti oblici snoviđenja, prikaze koje izranjaju  samo na kratko, pa se vrate u nepostojanost ili ih možemo opipati kao trodimenzionalna tela?  Različiti valeri tri boje, zelene, plave, i braon čine najrasprostranjeniji kolorit u slikama Stajkovića i po pravilu se uvek stapaju i izranjaju jedna iz druge. Ranije izučavanje, usavršavanje i bavljenje grafikom ima uticaja na njegov kolorit. Često vibrantni kolorit, kao i njegova specifična struktura preko teksture samog platna, podseća na neku od tehnika grafičke umetnosti, bilo da se radi o gravuri ili litografiji što opet govori o umetničkoj potkovanosti Dragoljuba Stajkovića. 

Kod Stajkovića dubina prostora nije zastupljena, on radi svoja dela pod uticajem antike i mašte, budući da njegovi protagonisti, arhitektura, flora i fauna podsećaju, što se tiče same dvodimenzionalne kompozicije, na freske Pompeje, ili pak prodiru iz pozadine samog dela koja čini nepreglednu površinu u kojoj se mešaju boje i valeri. Takođe, oblici povezani nevidljivim sponama, po pravilu zajedno izranjaju kao harmonična celina, a onda zajedno uranjaju u bezdan, bilo da su to velika dela arhitekture renesansne Firence, mermerna skulptura Davida velikog Mikelanđela, ili fragment portreta Mona Lize, njenih zagonetnih očaravajućih očiju, umetnika Leonarda da Vinčija. Oseća se uticaj renesanse, plodne epohe u umetnosti, literaturi i humanizmu. Stajkovićevo usavršavanje u Italiji i proučavanje originala dovodi do nepresušne inspiracije i oduševljenja velikim majstorima. I u drugim delima izranjaju mitska stvorenja poput kentaura, anatomije čoveka i konja, zatim antički torzoi u vidu skulptura, ali i ostali likovi koji podsećaju na one, naslikane kičicom velikog da Vinčija. Takođe, krilata boginja Nika Samotračka izranja iz pozadine sa svojim raširenim krilima pokazujući svu svoju blistavost i veličinu. Uticaj antike i renesanse ne bi bio potpun bez prikazivanja konja, predstavljenog u mnogobrojnih delima svetske umetnosti. Kod Stajkovića su prikazani u različitim pozama, pokretima, često se stapajući sa ljudskim telom, jer konj kroz istoriju, kulturu i umetnost od samih početaka neraskidivo je povezan sa čovekom, kao njegov pratilac i prijatelj. Koreni i tradicija, ono što svako od nas čuva i nosi sa sobom, na bilo kom meridijanu sveta, i gde god se usavršava i radi uvek ostaju u našim mislima pa i u radovima Stajkovića, u kojima se često pojavljuje vinova loza i/ili obrisi i fragmenti lokalne arhitekture. Ceo taj svet koji čini našu prošlost, tradiciju, ono što je u nama zapečaćeno, dolazi u dodir sa savremenim, modernim. Tematika iz koje izranjaju davno prošla vremena, povezana sa florom i faunom, predstavljena je inventivnim, savremenim načinom rada. Koliko god da je rad Stajkovića povezan sa figurativnom umetnošću, mogu se videti negde manje, negde više, elementi apstraktnog slikarstva potpomognuti specifičnim narativnim koloritom koji osvaja i zarobljava oblike i čini jedan svet koji nam je dat da ga osetimo i razumemo na jedan psihološko-kognitivan način, povezan snom i onim što je iznad naših shvatanja.

Specifičan rad Dragoljuba Stajkovića, njegove ideje pretočene u umetnička dela puna poetike i naracije, sa svojim koloritom sklopljene u jednu celinu, govore o jednom umetniku čiji stil nema granica. Stajković je umetnik koji stvara visoku umetnost, ne limitirajući svoj rad na posebnu tematiku ili pravac, već objedinjuje sve ono što je kvalitetno u nama, prirodi koja nas okružuje i likovnoj zaostavštini velikih majstora prošlosti, koji predstavljaju uzor i inspiraciju. Sinkretizam svih navedenih uticaja, predstavljenih na jedan originalan način, predstavi sna, meditativnosti i uzvišenog, pokazuju veličinu i umešnost Dragoljuba Stajkovića, kao i zasluženo mesto koje zauzima među velikim umetnicima današnjice.