Prethodna medijska strategija, koja je važila od 2011. do 2016. godine, bila je preambiciozan i loše utemeljen dokument, kojim nije mnogo toga postignuto. Povlačenje države iz medija „nije donelo ništa dobro“, zaključio je ovih dana Nino Brajović, državni sekretar za medije u Ministarstvu kulture i informisanja i najavio  izradu nove medijske strategije, koja bi trebalo da bude doneta do sredine godine i koja bi trebalo da bude osnov za rešavanje zaostalih i novih problema u medijima. A, šta se dešavalo 2010. godine, kada je usvajan Nacrt prethodne, sada već kažu, neuspešne medijske strategije

 

Zašto se vraćati na tekstove od pre skoro sedam godina, pitaće se neki od čitalaca? Tekst sa nekadašnjeg bloga: www.e-Novinar.blogspot.com, danas novinara portala ES, upravo će ukazati na niz nedoslednosti zbog kojih se u Srbiji u tranziciji gube radna mesta, uspešni ljudi marginalizuju, školovani postaju nezaposlena lica, nekakav broj na evidencijama NSZ. Tog 5. decembra 2010. godine,  pisala sam o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije, u vreme zahuktale, po političim krugovima obavezujuće, po nekima, sudbinske privatizacije medija, kao da je, ne daj bože, od privatizacije medija, u to vreme zavisila budućnost naše zemlje. Srbija je, naravno, preživela, a većina privatizovanih medija nije, upravo zato što je država krojila zakone koji blage veze sa realnošću imali nisu. Bojim se da je i danas raskorak između onoga što imamo i teorije koja nam se nameće u svim oblastima skoro nepremostiv i da ponovo i iznova utrčavamo u istu zamku za lakoverne. Čitam ovih dana i ne mogu da verujem da  stiže javno i glasno priznanje o velikom debaklu koji su doživeli i medijska strategija i zakoni u oblasti informisanja.

Od nedavno državni sekretar za medije u Ministarstvu kulture i informisanja, Nino Brajović, u vreme početka privatizacije, a svih ovih godina na čelu Udruženja novinara Srbije, bilo kao predsednik, a kasnije do odlaska na državnu funkciju, decembra 2016. godine, generalni sekretar UNS-a, je izjavio da je prethodna medijska strategija, koja je važila od 2011. do 2016. godine, bila preambiciozan i loše utemeljen dokument, kojim nije mnogo toga postignuto. Tokom petogodišnje primene medijske srategije, dokumenta kojim je država definisala glavne ciljeve u podršci medijima i predvidela velike promene u toj oblasti, privatizacija lokalnih medija jeste dosledno sprovedena (čitaj sa pogubnim ishodom), „ali  povlačenje države iz medija „nije donelo ništa dobro“, zaključuje Brajović ono što je odavno svim medijskim radnicima u ugašenim medijima bilo jasno, mnogo pre ovog i ovako sročenog teksta iz kabineta resornog ministarstva, od državnog sekretara. Pod naslovom: „Medijska strategija vrvela od neostvarenih ciljeva“ Brajović generalno ocenjuje da je prethodna medijska strategija bila preambiciozan, pa samim tim i nerealan i loše utemeljen dokument, usvojen u vreme velike recesije u svetu i pada društvenog proizvoda u Srbiji. 

„To je trebalo da bude dokument koji se bori za spas i opstanak medija. Umesto toga, strategija je vrvela od nabrajanja neostvarivih ciljeva krunisanih obavezom prihvatanja regulatornog okvira Saveta Evrope i Evropske unije“, izjavio je Brajović. Od ciljeva su, kaže, dosledno sprovedene privatizacija lokalnih medija i digitalizacija zemaljske televizije.

Ipak, digitalizacija je okončana sa dosta kašnjenja, Tanjug nije privatizovan, a država nije prodala svoj kapital ni u Politici ni u Večernjim novostima.

Brajović je u izjavi za Cenzolovku ranije najavio da će u februaru biti formirana radna grupa za izradu nove medijske strategije, koja bi trebalo da bude doneta do sredine godine i koja bi trebalo da bude osnov za rešavanje zaostalih i novih problema u medijima.

Inače, prethodna medijska strategija, odnosno Strategija razvoja sistema javnog informisanja, doneta je 2011. godine i bila je na snazi do kraja 2016. godine.

Ovaj dokument je omogućio privatizaciju medija, kao i projektno sufinansiranje medijskih projekata, kojima bi trebalo da bude ostvarivan javni interes.

Neki od njenih ciljeva, koji su manje ili više ispunjeni na kraju petogodišnje primene strategije i dvogodišnje primene seta medijskih zakona, bili su i digitalizacija, podsticanje i očuvanje medijskog pluralizma, transparentnost vlasništva i sprečavanje medijske koncentracije.

Iskreno, posle svega pročitanog, kada sam kao novinar prošla više nego trnovit put od gubitka posla, godina nezaposlenosti, honorarne saradnje sa poslodavcima koji nisu blage veze imali sa novinarstvom, ali su imali nekakve kupljene medije i bili nabeđeni medijski magnati, na um mi pade da sam pre sedam godina u decembru, vodeći svoj blog, upravo pisala o ovoj temi iskreno i deleći u to vreme mišljenje mnogih kolega koji su bili kao i ja nesrećno zatečeni  gubitkom radnog mesta i medijske kuće koju su, takoreći, oteli, u to vreme velike vladavine žutih, demokratski tajkuni i čelnici, koji su kupovinom medija značajno kršili zakone, ali ih niko nije kontrolisao, pa se sve dešavalo sa poznatim ishodom. 

Dakle, te 2010. godine, Negotin je imao vanredne lokalne izbore, a tekst: Politički interesi i demokratija, prenosim sada i čitaocima portala ES, kako bi i ovde na ovom mestu ostao trag da je bilo mislećih ljudi i novinara kojima je bilo stalo do svojih medija. To što je i danas u Negotinu „veliki“ dan nekavih smena na čelu opštinske vlasti, inspirisanih politikom je slučajnost, ali poznato je već da je politika postala uslov svih uslova, bez koga se u Srbiji ne može živeti. 

Politički interesi i demokratija, nedelja, 5.decembar 2010.godine

Nema velikih dešavanja u mom Negotinu, poslednjih dana. Posle imenovanja direktora budžetskih preduzeća i ustanova, naredni veliki događaj tek predstoji. Biće to doček Nove godine, 31. decembra! U međuvremenu, iz centra Srbije u moj uspavani grad stigne i po neka krupna vest. Međutim...............

Vest o drugom odlaganju predstavljanja Nacrta medijske strategije me uopšte nije iznenadila. Kao ni jedna od navedenih sumnji, prema kojoj politički interesi koče strategiju! Sve u svemu, neće biti konačnog teksta strategije do isteka ove godine, rasprave o njoj i usvajanja finalne verzije. Tako smo, hteli mi to ili ne, moje kolege iz bivše mi medijske kuće, RTV "Krajina", koja više ne postoji, i ja, ovoga puta potpuno spremno dočekali još jednu "veliku raspravu" o tome kako da uredimo medijsku scenu Srbije. Naš doprinos toj priči, mišljenja smo, biće veoma veliki. Sa pozicije onih koji su imali, pa izgubili svoje medije i posao u njima, zahvaljujući privatizaciji, rešili smo da u ambicioznoj strategiji - učestvovati nećemo! Nemamo motiv, interes, a ni vreme! 

Može nekome da zvuči čudno, ali tako je! Imali smo mi nekada ambiciju da učestvujemo, ponudimo ideje za moguća rešenja zasnovana na iskustvu, onih dana kada su tekle ne manje važne rasprave o medijima. Niko nas nije slušao, nije imao motiv, interes, a ni vreme! Baš kao ni mi, ovako nezaposleni, danas. Ministarstvu kulture, kome se s godinama izgubiše mediji, skoro da, uopšte, ne verujemo, a medijskim udruženjima iz kojih je većina ovdašnjih poslenika javne reči,uglavnom, istupila poručujemo da cenimo njihov trud, ali da ne brinu previše, jer će, kao i obično, biti onako, kako DRUGI kažu. Toliko smo nekada bili solidarni, da smo se istrošili u nastojanju da objasnimo sve maligne aspekte zakona po kojima se odvijala rasprodaja medija u lokalnim sredinama. Izgleda da, ipak, nismo bili dovoljno glasni. Ili nisu želeli da nas čuju, ni zakonodavci, a ni udruženja. Svi su imali rokove i obavezu da urede medije. Do koje mere, najbolje znaju lokalni novinari, nažalost. Donošenje Zakona o informisanju je deo te iste priče, po kojoj jedni neće, a drugi nešto hoće u ime standarda koji važe negde drugde. Potvrdilo se da većina od stotinu i nešto poslanika - predstavnika stranaka tzv. vladajućeg bloka, može sve. Naravno, bilo bi drugačije da u skupštinama, malim lokalnim, i onoj velikoj u Beogradu, sede predstavnici naroda. Jok, to je bio ideal u koji su se mnogi kleli i zagovarali ga, a kasnije ga zloupotebili i zapostavili odmah po "osvajanju" demokratije. Šteta! Zato sam sklona da bez mnogo razmišljanja prihvatim obrazloženje prema kome donošenje medijske strategije u Srbiji koče politički interesi.

Upravo oni, interesi stranaka i strančica njihovih satelita, presudni su za mnogo toga danas, u našoj Srbiji. Da nije tako u Negotinu, na primer, ne bi, i posle punih dvadesetak dana od poslednjeg skupštinskog zasedanja glavna tema bila imenovanje direktora javnih preduzeća i ustanova. Od svih važnijih, pa čak i onih egzistencijalnih pitanja, direktori se nametnuše kao najvažnije pitanje u delokrugu skupštinskog rada. Ispade tako i da su u srži vanrednih lokalnih izbora, održanih u martu ove godine (2010), u Negotinu - bila kadrovska rešenja, po scenariju koji su već tada skrojile pobedničke partijske centrale uz malu pomoć prijatelja. Kadrovi su ustoličeni tako što su ljudi seli za koalicioni sto, jer drugačije ne mogu, s obzirom da im za samostalnost i "nezavisnost" uvek fale odbornik dva do crte, pa podelili resore na ravne časti.

Zato, ne mogu da verujem da neko može i da pomisli kako se do kadrovskih rešenja, ovoga puta, došlo drugačije, tačnije, bez političkih uticaja. O tome sam u postu "Krađe i partijski prijatelji" već pisala, pre više od mesec i po dana. Ispostavilo se da sam u potpunosti bila u pravu. Na žalost svih onih koji su, bez pokrića, verovali da danas u Srbiji, pa i u Negotinu, može drugačije ! 

Prepuštam čitaocima da procene sami da li se, uopšte, za sedam minulih godina nešto promenilo, danas kada svi konstatujemo da je privatizacija medija u Srbiji ostavila  za sobom sumornu sliku u tom sektoru. Mnogi mediji su ugašeni, oko 1.000 novinara i drugih radnika u medijima je ostalo bez posla, a neizvestan je i opstanak mnogih privatizovanih medija. Za sada nema precizne evidencije o stanju u privatizovanim medijima, odnosno poštovanju kupoprodajnih ugovora, a preliminarne informacije pokazuju da se najčešće ne poštuje obaveza isplate ličnih dohodaka zaposlenima. Prelazak na projektno finansiranje koji je trebalo da obezbedi transparentnost finansiranja iz javnih fondova, otvorilo je mnoga pitanja, uključujući davanje sredstava "podobnim" medijima.