Jedan od vidova spasavanja od zaborava velikih-malih događaja je reprodukovanje uspomena i svedočanstvo svedoka i učesnika u njima. Prenosimo deo "uspomena" francuskog oficira, majora-lekara Mijea o oslobođenju Negotinske Krajine 1918. godine.

Svi prisutni odaju počast kolu igrajući ga. Nakon doktora Nešića, kolo vodi general Gambeta. Veče se završava slušanjem hora devojaka, hora vrlo prijatnog, ozbiljnog i melodičnog kome naši pevači odgovaraju našim pesmama - koračnicama: "Samer i mez", "Pesma odlaska" i "Lorenski marš". Sala se raskrčila i mladi parovi veselo igraju valcere. Naša domaćica je došla na kraju da nas zamoli da sutradan dođemo kod nje na ručak.

Nažalost, grip uzima maha: ali možemo nazad da evakuišemo naše bolesnike volovskim kolima preko Vidina. Austrijanci su otišli uz Dunav i više nas ne uznemiravaju. Samo jedan neprijateljski avion jednog popodneva nadleće varoš i odlazi.

Prvog novembra je radost u celom gradu: srpska vojska je zauzela Beograd. Naša domaćica nas poslužuje starim vinom iz 1864. koga smo dosta popili i koristi tu priliku da nam zatraži nešto što se više ne može nabaviti ni u mestu ni u susednim gradovima, a što joj je potrebno da leči reumatizam koji je dosta čest u ovom kraju: malo joda. Već više od godinu dana nema ga u Negotinu.

2. novembra idem na ručak sa veterinarom kod našeg domaćina. On nam predstavlja svoju porodicu sa kojom smo se već pozdravili na dan našeg dolaska: ženu mršavu, tuberkuloznog izgleda i dvoje blede, bolešljive dece. Ljudi iz grada, čak i imućni - a oni pripadaju toj kategoriji - mnogo su pretrpeli, jer seljaci kod kojih su Germano-Bugari vršili rekvizicije, nisu smeli da izađu na puteve i da nose namirnice u grad. Cene su zato skočile i često, ma koliko se nudilo, prehrambeni proizvodi se nisu mogli nabaviti.

Danas je obed obilan, ima piletine, povrća, kolača, vina, rakije, duvana i prženog ječma od koga se - da li je bolje spravljen ili smo navikli - pravi piće koje se može piti. Domaćica i deca ne jedu za stolom. To nam izgleda čudno, jer u kući imaju i služavku, ali mi ne insistiramo; srpska žena nije još sasvim emancipovana. Na putevima se sretaju ljudi na konju za kojima ide peške njihova žena, teško natovarena. U pojedinim kućama čovek sedi, a žena ga služi stojeći. Naši domaćini nisu iz mlade generacije. Da li je to zbog nas ili je običaj da domaćin jede prvi i sam?

5. novembra 1918. ujutru, napustili smo Negotin. Cela Srbija je oslobođena. Na njenom tlu nećemo sresti nijednog neprijatelja...

Naš odlazak iz Negotina prošao je nezapažen. Sav narod je otišao na ispraćaj glavnog štaba. Pošto smo prešli rit preko srednjeg nasipa, penjemo se uskim putevima između vinograda. Tamo i ovamo su vinogradi i pivnice. Predeo postaje brdovit. To su travnati brežuljci pokriveni visokom hrastovom šumom sličnoj nekom parku koji se održava, nalik na šume Merlije i Sen Žermena.

Najzad posle 30 kilometara puk stiže u Plavnu i smešta se na dva kilometra severo-zapadno od ovog mesta na jednoj visoravni čiji pristup brani jedan put pun rupa. On ide cik-cak i uz njega se sa velikom mukom penju naša kola. Ova visoravan pokrivena hrastovima, obično je izložena vetrovima i šator pored svih muka tu ne može da se drži. Primorani smo da uzmemo prekrivače za mazge koje smo bacili na dno kola za vreme boravka u Negotinu. Svršeno je sa lepim danimaboravka u ovom mestu, svršeno je sa boravkom među njenim ljubaznim stanovnicima koji poseduju sasvim osoben način da nam se smeškaju i da nas mole neodoljivom ljupkošću, jednim izvolte koje ne treba ni da ponove jer je prvo dovoljno - da primite jedan svežanj grozdova. Ove uspomene, jer to su već uspomene, su nam utoliko prijatnije da ih se sećamo pošto oštar, ledeni severni vetar prolazi između hrastovih stabala i nosi velikom brzinom zlatno lišće šume. Zima je tu!

Pripremio: Slobodan Boban Cvetković