Jedan od vidova spasavanja od zaborava velikih-malih događaja je reprodukovanje uspomena i svedočanstvo svedoka i učesnika u njima. Prenosimo deo "uspomena" francuskog oficira, majora-lekara Mijea o oslobođenju Negotinske Krajine 1918. godine.

Kada u podne uđoh u odeljenje koje mi je određeno za bolnicu, nađoh mnogo punih tanjira sira, punjenih paprika, piletine, jabuka, grožđa, krušaka i kolača. To su gospođe iz grada poslale mojim bolesnicima. Mogao bi od toga ručati ceo eskadron, a ja imam samo dva bolesnika; jedan Francuz koga je konj udario nogom u koleno, zbog čega mu dajem injekcije i, na žalost, jedan drugi Francuz koga sam sinoć pregledao i koji je imao neku vrstu zaraznog gripa, tako da je večeras umro. Podelio sam ovo celo po susedstvu, ali sam odmah, kao i moj drug iz glavnog štaba, opsednut pregledima. Stari kolega iz Negotina je premoren, gradska apoteka je prazna. Pošto ne naplaćujem preglede, ljudi mi za vreme mog boravka šalju namirnice za moje bolesnike i voće za našu kujnu.

Sahrana našeg konjičkog vojnika obavljena je sutradan uz učešće cele varoši koja je pratila njegove posmrtne ostatke sve do groblja. Kad je grob bio pokriven i venci postavljeni, sve su žene iz varoši pobole zapaljene sveće u svežu zemlju. Nosile su ih zapaljene od crkve i sve te sveće pravile su oreol oko krsta ovog vojnika koji je mirno umro za oslobođenje njihove rodne grude, za oslobođenje Srbije.

Dvadeset drugog oktobra Nemci pucaju artiljerijom na Negotin, ali bez ikakvog uspeha. Prahovo je zauzeto 23. oktobra. Desna obala Dunava je potpuno oslobođena od neprijatelja. U poslednjimoperacijama imali smo jednog lakog ranjenika. Do 5. novembra ostaćemo u Negotinu maženi od njegovih stanovnika.

Opština je želela da napravi prijem generalu Žuino Gambeti i francuskim oficirima. Priređen je jedne večeri veliki banket sa igrankom. Kada smo dolazili, ciganski orkestar je svirao "Marseljezu" koja je ličila na onu iz Vlasotinaca, ali se mogla prepoznati i saslušana je od svih sa velikim poštovanjem.

Obed je isti kao u Pirotu sa tom razlikom što je bilo više vremena da se pripremi izobilje mesa i slatkiša. Pečene ćurke sa salatomod belog kupusa naročito su se dopale mojim drugovima za stolom. Razgovor se vodio na francuskom. Kada se poslednja čaša rakije ispraznila u zdravlje Srbije i saveznika, Cigani su se ponovo našli u svom elementu i zasvirali su kolo. To je srpska narodna igra, slična farandoli iz Provanse sa sitnim koracima čiji ritam naročito podseća na bretonski "ride". Srpski narod, uostalom, ima mnogo sličnosti sa Bretoncima. Isti način rada, spor ali neprekidan, isti miran karakter, tih, pobožan, ista ljubav za svoj kraj, ista snaga, ista ravnodušnost za patnju, isto poštenje i odanost prema onima koje poznaju ako ste uspeli da zadobijete njihovu naklonost, držanje časne reči, istu težnju - neće mi Bretonci zameriti - da preteruju sa svojim navikama. Najzad, naročito patrijarhalno osećanje prema porodici, junaštvu i ljubav prema otadžbini.

Kolo počinje i njega vodi negotinski starac, lekar sa belom bradom, kao da je brat gospodina Pašića. On je svestan svoje misije da vaskrsava igru zabranjenu već nekoliko godina, progonjeno kolo, kolo koje je ponovo oživelo.

Kolovođa prvog kola u oslobođenom Negotinu nije niko drugi, već poznati doktor Stanoje Nešić u narodu znan kao "Doka" ili "Rođa Dževrin".

Nastaviće se...

Pripremio: Slobodan Boban Cvetković