Stevan i Vojislav Velimirović, srpski oficiri u prošlim ratovima za oslobođenje i nezavisnost Srbije, rođeni su u Sikolu. Sudbina ove dvojice hrabrih oficira vezana je za rat protiv Turaka; Stevanova za Prvi srpsko-turski rat 1867. godine, a Vojislavljeva za Prvi balkanski rat.

General-štabni major Stevan Velimirović - Sikole / ilustracija

Pripremio: Slobodan Boban Cvetković

Stevan Velimirović, đeneral-štabni major, rođen je u porodici Velimirović u Sikolu, gde je završio osnovnu školu, a gimnaziju u Negotinu. Artiljerijsku školu završio je u Beogradu i od čina štabnog poručnika do čina đeneralštabnog majora brzo je napredovao. Jedno vreme je bio i profesor Vojne akademije i za to vreme je preveo sa ruskog jezika nekoliko vojnih dela.

Kada je počeo Srpsko-turski rat, 1876. godine, Velimirović je kao šefštaba jedne kombinovane divizije, a kasnije kao komandant Aleksinačkog mostobrana, vodio teške borbe sa Turcima.

Ali, ratna sreća je ubrzo napustila ovog hrabrog oficira. Nakon celodnevne borbe sa Turcima, odred majora Velimirovića je bio razbijen. Ogorčeni general Černjajev, komandant srpske vojske, pozvao je Velimirovića na odgovornost. Ljut na Velimirovića, Černjajev mu je izrekao pogrdne izraze, nazivajući ga kukavicom. Ruski general nije mogao da shvati da Velimirović nije bio kriv za poraz svog odreda, pa je naredio da se major degradira i sprovede u Beograd pred preki sud.

Velimirović je ćutke saslušao odluku starog generala. U trenutku polaska, na primedbu sanitetskog majora Dr Vladana Đorđevića "da je Stevan Velimirović jedan od najhrabrijih oficira", Čarnjajev se najpre zamislio, a zatim prišao Velimiroviću, stisnuo mu ruku i zamolio ga za izvinjenje. Potom mu je vratio oružje i čin uputivši ga na položaj.

Uvređeni srpski oficir, umesto na bojište, sišao je na obalu Morave i izvršio samoubistvo, utopivši se u reci. Ako, nije dobio orden za hrabrost zaslužio je dužno poštovanje kao častan srpski oficir.

Vojislav Velimirović je rođen 1874. godine u Sikolu. Poginuo je kao komandant Drugog bataljona 13. puka u Kumanovskoj bici na Mladom Negoričanu, 10. novembra 1912. godine.

Već prvog dana žestoke borbe kod Kumanova, Krajinci su pokazali hrabrost i opravdali ime Puka (Puk je nosio ime "Hajduk Veljko"). Velimirović je dobio zadatak da krene sa svojim bataljonom prema turskim položajima i da zarobi tursku komoru. Dočekan jakom puščanom vatrom i artiljerijom, poginuo je junački, a s njim su izginuli i skoro svi oficiri i preko tri četvrtine vojnika.

Njegova junačka borba i pogibija dala je povoda izveštačima sa fronta da majora Vojislava Velimirovića proglase herojem sa Kumanova, opisujući njegovu smrt do detalja. Izveštaji ratnih dopisnika završavali su se rečima: "Krajina je dobila i svog drugog junaka! Svetla seni, Hajduk Veljkova pomakni se i napravipored sebe mesta tvome zemljaku, hrabrom junaku i rodoljubu Srbinu, majoru Velimiroviću."

društvo Sikole istorija Nostalgija General Stevan Velimirović