Svi junaci nikom ponikoše i u čarnu zemlju pogledaše.

Mi kao narod smo poznati po tome da smo jaki na rečima. Nikada nam ne fali ideja, mišljenja, sugestija, saveta, kritike, ali kada je stani-pani onda se povlačimo u „mišije rupe“ i čekamo da neko drugi reši naše probleme. Uzmimo za primer poplave koje su zadesile Srbiju 2014. godine. Društvene mreže su bile preplavljene porukama podrške, fotografijama poplavljenih kuća,  pozivima da se pomogne, da se čovek zapita da li su i kada ti ljudi od tolike aktivnosti na društvenim mrežama stigli konkretno i da pomognu.

„E da se ja pitam…“ je verovatno najčešće izgovarana rečenica u Srbiji. Može se čuti na proslavama, u kancelarijama, pred prodavnicom, na pijaci, u čekaonicama… Svi imaju ideje kako da nam bude bolje, a niko ne želi da ih realizuje. Lakše je pustiti druge da u naše ime odlučuju i rade, pa posle ih kritikovati i kriviti za situaciju u kojoj se nalazimo. To između ostalog objašnjava i slabu izlaznost građana na izbore. Ako se uzme u obzir da je to pravo, u mnogim zemljama, uskraćeno polovini populacije samo zato što nije, za „pravo“ sagledavanje situacije „odgovarajućeg“ pola, neshvatljivo je zašto se mi tog prava dobrovoljno odričemo i olako ga shvatamo. Logično bi bilo da ako želimo da menjamo nešto što nam se ne dopada, to zaista i učinimo.

Politika je aktivnost kroz koju ljudi stvaraju, čuvaju, sprovode ili menjaju pravila po kojima žive i njome se čovek može baviti i aktivno i pasivno. Razumljivo je da ne žele svi da se bave politikom kao članovi partije, ali se ne može opravdati zatvaranje očiju pred činjenicom da ona na naše živote direktno utiče. Ako se zadovoljavamo samo polemisanjem i kritikovanjem nećemo zaista imati uticaj na naš život, već ćemo drugima dopustiti i da naše živote kroje prema svojoj meri.

Budući da nam predstoje izbori treba shvatiti da nam jedan potez olovke mnogo više vredi nego godine polemisanja.

• < Prethodna
• Sledeća >